logo.png
      
Po?etna Zavetanja predaka (Sloveni, Srbi i ostali)
O SEOBAMA SLOVENA PDF Štampa El. pošta
5_1.jpg     

U indijskoj tradiciji postoji izreka: “Iz lažnog jezika nastaje gnev, iz gneva mržnja, a iz mržnje zločin.” Svedoci smo, međutim, činjenice da je lažni jezik pokrenuo proces kreiranja prošlosti i nametanja nove slike sveta u kojoj su mnogi narodi platili svoj danak. Neke civilizacije su iščezle, a nekima je od strane novih tumača nametnut potpuno drugačiji koncept. Takav je slučaj sa pokradenom, razgrabljenom slovenskom civilizacijom, čija marginalizovana svedočanstva ukazuju na sasvim drugačiju ulogu i geografiju od one u kojoj je ucrtana. Što se, pak, Slovena na Balkanu tiče, njima je naturan kompleks došljaka i osvajača, a veštom manipulacijom religija i ideologija – deobe i seobe. Bez obzira što se danas u svetu istorija i nacionalna tradicija sve više zenemaruju radi jedne nove, globalne slike sveta, Slovenima je od izuzetnog značaja razjašnjenje sopstvene istorije i pravog mesta u njoj.

Sloveni – narod koji je ostao bez postojbine

Upravo temom Velikih seoba među našim istraživačima bavio se Dragoljub Antić u svojoj knjizi “Vinčanska stara Evropa i Srbi”, čineći to egzaktnim metodama matematičkih proračuna, uz konsultaciju vojnih eksperata i enciklopedija. Ovakav pristup uglavnom ne postoji kod izučavanja istorijskih događaja i mnogi istorijski spisi sadrže potpuno nerealne fizičko-tehničke pojedinosti. Upravo je stoga ovaj Antićev istraživački postupak od neprocenjivog značaja, jer baca sasvim novo svetlo na događaje iz dubine vekova, ukazujući na postojanje argumenata za drugačije rezonovanje od danas uobičajenog i u nauci prihvaćenog kao konačno objašnjenje.

Antić nas obaveštava da su prema danas važećim teorijama u istorijskoj nauci, “u velikim seobama” nastajala velika mešanja naroda i stvaranja njihovih amalgama, pri čemu su seobe nebrojenih hordi dolazile iz nekih nedefinisanih stepa i severnih pustara. Istoričari su neke zapise o istorijskim događajima preneli na čitave narode, tretirajući samu pojavu imena kao doseljavanje čitavog naroda, a logički haos koji su time stvorili objasnili su veličanstvenom izmišljotinom – Velikom seobom naroda od 5. do 8. veka. Tokom tzv. Velike seobe naroda su čitavi narodi od više desetina hiljada do nekoliko miliona pripadnika prokrstarili čitavom Evropom uzduž i popreko (neki i više puta poput Vizigota), praveći i rasturajući države, stvarajući nove narode, jezike i kulture, smenjujući se svakih 30-50 godina na bilo kojoj teritoriji. Iz te besmislene jurnjave su se najednom (poput igre sa trčanjem oko stolica i sedanjem na njih kad prestane muzika) svi ti silni narodi zaustavili i ponovo postali zemljoradnici, stočari, podanici svojih država i beskompromisni branioci “rodne grude” (one iste koju su tokom prethodnih nekoliko vekova više puta promenili, da bi se zaustavili na poslednjoj od otetih), a uglavnom su Sloveni dobili status učesnika u igri sa stolicama koji je ostao bez mesta.”

Fizika istorijskih procesa

Poslednjih stopedeset godina naša istorijska nauka obaveštava već decu u prvim razredima osnovnih škola da su se Srbi, zajedno sa drugim slovenskim plemenima, doselili na Balkan u relativno kratkom periodu koji se smešta između 6. i 7. veka. Iskaz iz dela “Spis o narodima” vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita iz 10. veka da se glavna seoba zbila 626. godine naša istoriografija je utkala u slovensku prošlost, modifikujući i prilagođavajući sve druge činjenice koje joj ne idu u prilog. Na sličan način, kao posledica ove teze, minimizirana je i srpska istorija do Nemanjića, dok se istorija posebnih krajeva i njihovih vladara toga doba, tretira kao istorija nekih polu-definisanih zemalja. Istovremeno je organizovan rad hrvatskih istoričara i Vatikana prisvojio velike delove srpske istorije, ističući pravo Hrvata i Šiptara na srpske teritorije.

Istini za volju, brojni su istoričari pokušavali da čitavu teoriju zasnovanu na samo ovom jednom podatku ospore upuštajući se u istorijska razmatranja, manje ili više uspešno, ali je jedino pomenuti Dragoljub Antić učinio to primenjujući inženjersko-fizičku analizu podataka i otvorivši nove istraživačke oblasti pod nazivom – fizika istorijskih procesa. Već na početku svoje knjige, on zainteresovane obaveštava da je “cilj analize utvrđivanje stvarnih fizičko-tehničkih mogućnosti za izvođenje grandioznog poduhvata tzv. doseljavanja Srba na Balkan 626. godine, po scenariju koji bi odgovarao spisu cara Konstantina VII Porfirogenita. Ukoliko je takvog doseljavanja stvarno bilo više je nego očigledno da je ono moralo izazvati drastične etničke i kulturne promene na Balkanu, jer je “doseljeni narod” bio dovoljno veliki i organizovan da opstane više vekova u novoj domovini, uz više nego čudnu činjenicu da nekoliko stotina godina nije formirao značajnije državne forme, pri čemu je uspeo da izbegne sve asimilacione procese unutar moćnog Vizantijskog carstva.”
Obrazlažući ovakvu seobu, Antić dolazi do skupa kvantitativno-fizičkih činjenica, sa kojima se mora računati kod pretpostavki o masovnim vojnim pohodima i seobama stanovništva, što prikazuje i tabelarno kroz fascinantna poglavlja svoje knjige, počev od motiva za seobe i realna ograničenja, realne okvire demografskih ekspanzija, preko uslova neophodnih za pokretanje seobe naroda, samo kretanje u seobi, do nerealnosti seobe naroda preko Dunava. U jednom od brojnih primera koje u knjizi navodi, Antić matematički razmatra izvodljivost seobe velikog plemena iz oblasti “iza Karpata” na jug Balkana, sa prelaskom 1.500km tokom jednog leta i zaključuje da “čitav poduhvat deluje jako nelogično, čak suludo jer je analiza pokazala da nema tehničko-fizičkih uslova da bude uspešno realizovan.

“Istorijske istine” na štetu srpske nacionalne istorije

Ovakav primer za analizu odabran je zbog toga što spis Konstantina Porfirogenita govori baš o takvoj seobi Srba 626 godine, čak tvrdeći da veći deo naseljenika nije bio zadovoljan novim staništem, pa je zatražio saglasnost od vizantijskog cara i tek po njenom pribavljanju se iste godine naselio u Dalmaciju i tamo trajno nastanio. Izvodljivost ove dodatne seobe na udaljenost od preko 1000km lišena je svake logičke zasnovanosti, jer bi ona morala da počne u jesen i da se završi do zime (praktično za nekoliko nedelja), bez ikakvih rezervi hrane, čak i ne računajući vreme potrebno da molba stigne do cara i da usledi njegov odgovor.”

Izvodeći svoj istraživački proces, Antić utvrđuje da se ni difuzioni procesi nisu mogli odvijati previše brzo i da nikada nije moglo biti većih kulturnih i lingvističkih diskontinuiteta, u prilog tome navodeći bezbroj toponima za koje se smatra da su zaostali od prethodnog stanovništva, mnogih običaja, muzike, nošnje, nazive za alate i kućne predmete itd... Antić smatra da “ukoliko je (na osnovu drugih pouzdanih i nekontradiktornih izvora) neosporno da je velikog preseljavanja nekog naroda ipak bilo, sigurno je da se on odvijao na neki od navedenih načina difuznog tipa i bez kontinualnih promena strukture stanovništva. Seobe vladarskih kuća i staleža, ratničkih grupa, kao i širenje različitih religijskih, političkih, kulturnih i ekonomskih uticaja su postojali i sa gledišta prikazanih analiza takve seobe se ne osporavaju. Znači, ako je spis Konstantina Porfirogenita ključni dokaz za teoriju o doseljavanju Srba 626. godine, onda su svi izvedeni zaključci sumnjivi. U tom slučaju se mora naći pouzdaniji dokaz za teoriju o doseljavanju ili se ta teorija mora revidirati.

Ako je pomenuti spis cara Konstantina Porfirogenita do nas stvarno stigao u obliku prepisa suštinski vernog originalu i ako on opisuje realni događaj, onda ima smisla samo ako se radi o opisu doseljavanja vladarskog staleža (u pratnji ograničenog broja stanovnika i izvesne vojne formacije), koji su se naselili na prostore u kojima je već postojalo stanovništvo srodno po jeziku i poreklu... Delovi pomenutog spisa ne protivreče takvom scenariju, pa sa te tačke gledišta nema nikakve sumnje u ispravnost ovakvog zaključka. Problem nastaje kada se uzme u obzir dogmatska neprikosnovenost ovog navoda, na osnovu koga su uobličene brojne tzv. “istorijske istine” na štetu srpske nacionalne istorije.

Dragoljub Antić svakako se svojim istraživanjem uvrstio u onu malu grupu izuzetnih i radoznalih ljudi koji su svojim radom doprinosili opštem napretku, a neki od predhodnika Konstantina Porfirogenita za koje naša nauka ne haje, egzaktno su i eksplicitno ukazivali takođe, gde su se sve slovenska plemena prostirala i kao starosedeoci i kružeći u seobama. Ali je slovenska i neslovenska istoriografija, povlačeći stroge granice njihovog prebivanja, pozivajući se na Konstantina Porfirogenita, umesto da rasvetljava nejasna istorijska razdoblja, doprinela da ona budu što mutnija, nudeći nažalost, koncept kreirane prošlosti.

( Autor Vesna Pešić, za časopis »Srpsko Ogledalo« br. 84 )

Izvor:  http://www.pesicisinovi.co.rs/


Poslednje ažurirano subota, 14 jun 2014 19:31
 
SLOVENSKI PANTEON PDF Štampa El. pošta

 

 

 SVETOVID (Svantevit, Zvantevith)

   


Svetovid je bio vrhovno božanstvo Baltičkih Slovena. Ovo božanstvo bilo je, pre svega, vezano za ostrvo Rujan (Rigen) i utvrđenje koje se na njemu nalazilo - Arkonu. Na tom mestu Svetovidu je bio podignut velelepnim hram, po slovenskom običaju napravljen od drveta i oslikan scenama iz mnogih bitaka. Sam hram okruživale su dve ograde, jedna prekrivena crvenim krovom a druga sastavljena od zastora koji su pridržavala četiri stuba. Veličina hrama bila je otprilike 20X20m što je otkrila ekspedicija koja je istraživala rujanske ruševine 1868. godine. U hramu se nalazila Svetovidova statua napravljena od više drvenih delova, koji su bili tako sastavljeni da je izgledalo kao da je kip bio napravljen od jednog jedinog komada drveta. Svetovidove noge su na isti naobičan način bile utvrđene u zemlju, pa su prilikom rušenja kipa od strane katolika noge kipa morale biti posečene.

     

 

5_1.jpg

Kako je zapravo izgledao Svetovid?


Hroničari opisuju Svetovidov kip kao zastrašujuću, osam metara visoku predstavu božanstva koje je imalo četiri glave. Dve Svetovidove glave bile su spreda a dve straga pri čemu je svaka glava gledala u svom pravcu,  zbog čega je delovalo kao da Svetovid gleda na sve četri strane sveta. Bog je u ruci držao luk, dok je pored njega bila tipična ratnička oprema: uzde, sedlo i mač. Svetovidu je takođe pripadao i beli konj koji je bio u vlasništvu hrama a o ovom konju brinuo se isključivo sveštenik. Rujani su verovali da Svetovid noću jaše svog konja budući da su ujutru zaticali konja dobrano oznojenog i blatnjavog. Svetovidov beli konj služio je sveštenicima za jednu vrstu gatanja koje se odvijalo a sledeći način: pred konjem bi bila postavljena grupa kopalja kroz koju bi konj trebao da prodje. U slučaju da je konj zakoračio desnom nogom, ishod bitke bio bi pozitivan ako ne, negativan. Ovakva gatanja nisu se vršila samo pred odlazak u bitku već  i u bilo kojij prilici koja bi zahtevala nekakav izbor. Rujani su uvek poštovali ishod predviđanja koji je za njih značio manifestaciju volje Svetovida.

 

 

5_2.jpg

  Arkona nije bila samo verski već i trgovački centar. Ovde su dolazili trgovci koji bi u Svetovidovom hramu ostavljali najvredniji predmet iz svoje ponude pre nego što bi započeli trgovinu. Takav poklon hramu predstavljao je svojevrsnu žrtvu Svetovidu koji je imao da obezbedi pomoć božanstva pri obavljanju trgovačkih poslova. Na ovaj način je riznica hrama bivala sve bogatija a tome su doprineli i pokloni raznih vladara koji su želeli da ostanu u dobrim odnosima sa Rujanima. Na ostrvo Rujan (današnji Rügen u Nemačkoj) dolazili su i Sloveni iz ostalih plemena. Oni su takođe odavali počast Svetovidu zbog čega su Rujani bili veoma ponosni. Međutim, Svetovidov kip iz Arkone nije bio jedina predstava božanstva na osnovu koje se može rekonstruisati Svetovidov lik. Tu je i takozvani Zbručki idol koji je nađen u Galiciji, na jugoistoku Poljske. Zbručki idol predstavlja statuu sa četiri lica koja gledaju na sve četiri strane sveta. Dva lica su muška a dva ženska pa se postavlja pitanje da li se ovde zapravo radi o četri različita božanstva. Neki smatraju da je ovo istovremeno kip Mokoši, Ladi, Perunu i Svarožiću dok drugi misle da je ipak u pitanju Svetovid. Problem se može rešiti na sličan način kao i u slučaju Gerovita i njegove sedomoglave statue. Oba božanstva mogla bi predstavljati panteon u malom, ili pak razne aspekte istog božanstva oličene u različitim božanskim oblicima. Moglo bi se i reći da se slovenski bogovi u predstavama Gerovita i Svetovida na Rujnu još nisu izdiferencirali tj.  da se još nisu izdvojili kao božanstva sa posebnim funkcijama i identitetom.

Kakava je onda funkcija Svetovida?


 Ako etimološki analiziramo njegovo ime možemo zaključiti da se radi o božanstvu koje vidi svet- -svevidećem božanstvu. Dva Svetovidova kipa predstavljaju božanstvo koje gleda na sve četri strane sveta što je činjenica koja govori u prilog ovoj teoriji. Ne bi bilo neobično da jedno vrhovno božanstvo ima takve moći kao Svetovid jer, ako se setimo, mnogi vrhovni bogovi paganskih panteona imaju iste sposobnosti. Tako grčki Zavs posmatra svet sa svog Olimpa dok Odin nadgleda univerzum sedeći na tronu Hildskjalfu. Međutim, koren vid ima i drugačije značenje, mnogo šire od onog koje ima u reči videti. Sanskritska reč ved znači znati iz čega su proizašle reči vid- znalac i vede- znanja. Iz sanskritskog ved proizašle su mnoge slične reči indoevropskih jezika pa tako imamo grčku reč oida  (znam) ili norvešku vet (znati). Svetovid bi tako bio božanstvo koje sve vidi i sve zna, dakle jedna sveznajuća i sveprisutna kosmička inteligancija. Aleksandar Asov smatra da je Svetovid zapravo bio zemaljski car Svetogor koji je dostigao prosvetljenje i postao Svetovid- onaj koji sve zna i sve vidi. Ovakvo shvatanje je, doduše netradicionalno, međutim ono dosta govori o Svetovidovoj prirodi.

 5_3.jpg

Praznik Svetovida

Svetovidov praznik slavljen je u doba skupljanja letine. Tada bi njemu u čast bile žrtvovane životinjske glave a vršilo bi se i gatanje. Ovo gatanje nije uključivalo belog Svetovidovog konja već bi sveštenik, odnosno, žrec, posmatrao stanje medovine koja je za vreme prošlogodišnjeg praznika bila sipana u Svetovidov žrtveni rog. U slučaju da je tečnost u rogu opala, to bi značilo da će godina koja sledi biti siromašna, dok je prepun rog značio rodnu godinu. Nakon gatanja medovina bi se prosipala a sveštenik bi novu medovinu dolivao u rog. Za vreme Svetovidovog praznika ljudi bi se lečili od bolesti očiju koristeći pri tom izvorsku vodu i biljku vidovšćicu. Zabeleženo je da je Svetovid primao i ljudske žrtve, koje su najčešće činili hrišćani, odnosno hrišćanski monasi. Postavlja se pitanje da li su te žrtve vršene iz osvete za smrt slovenskih žrečeva koje su ubili katolici ili je ljudska žrtva zaista bila deo slovenske tradicije. Dolaskom hrišćanstva, Svetovida je zamenio Sveti Vid, čiji se praznik slavi 28. juna.

 

                                                                                                                                                                   (Vesna Kakaševski)

 

Izvor: http://www.autentik.net/forum/index.php?topic=4162.120


Poslednje ažurirano nedelja, 10 februar 2013 12:18
 
<< Početak < Prethodna 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Sledeća > Kraj >>

Strana 1 od 18

Posetioci

Broja? poseta

Danas24
Ju?e177
Ove nedelje1009
Ovog meseca4494
Ukupno1196773
Tvoja IP adresa je:54.158.253.14
top