logo.png
      
Po?etna Put srca
Put srca
NAJMILIJI ?AK PDF Štampa El. pošta
 

 

Pre mnogo godina čuo sam priču jedne učiteljice. Zvala se gospođa Tompson.
Prvog dana školske godine svojim đacima petog razreda je ispričala jednu laž.
Poput većine učiteljica, rekla je deci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće, jer je u prvom redu poguren za klupom na svom mestu sedeo dečak po imenu Tedi Stodard.

Gospođa Tompson je posmatrala Tedija prethodne godine i primetila da se slabo igra sa ostalom decom, odeća mu je neuredna, i da se ne kupa redovno.

Tedi je takođe umeo da bude neprijatan. Došlo je dotle da je gospođa Tomson zaista uživala da piše velike masne kečeve crvenom hemijskom na njegovim zadacima. U školi, gde je gospođa Tomson predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da, pre nego što napiše svoje mišljenje o svakom đaku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Tomson je ostavila Tedijev izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala, doživela je veliko iznenađenje.

U prvom razredu, za Tedija je pisalo: "Tedi je bistro dete i uvek se smeje. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga."

U drugom razredu: "Tedi je odličan đak, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlečivo bolesna."

U trećem razredu: "Teško je podneo smrt svoje majke. Trudi se koliko može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju, i ako se nešto ne promeni, to će loše da se odrazi po njega."

U četvrtom razredu: "Tedi se povukao u sebe, i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo drugova, i ponekad spava na času."

Gospođa Tompson je sada shvatila u čemu je problem i postidela se. Još joj je gore bilo kada su joj đaci doneli Božićne poklone umotane u ukrasne papire, svi, osim Tedija, koji je svoj poklon doneo nespretno umotan u običnu braon papirnatu kesu.

Gospođa Tompson je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka deca su počela da se smeju kada je otkrila ogrlicu od plastične imitacije kamenja, gde su neki vidno nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dečiji smeh tako što je rekla da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je kanula sebi na nadlanicu. Tedi je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao: "Gospođo Tompson, danas ste mirisali kao nekada moja majka."

Pošto su deca otišla, plakala je skoro sat. Od tog dana je prestala da predaje deci, gramatiku i matematiku. Umesto toga počela je da ih uči.

Gospođa Tompson je obratila posebnu pažnju na Tedija. Kako je radila sa njim, tako je živnuo. Što ga je više podsticala, brže je napredovao. Na kraju godine Tedi je postao jedan od najboljih đaka u razredu. Pored toga što je slagala da podjednako voli svu decu, Tedi je postao njen omiljeni đak. Sledeće godine je pronašla poruku ispod vrata od Tedija, da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu.

Šest godina je prošlo pre nego što je dobila novu poruku od Tedija. Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu. Posle četiri godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je završio fakultet sa najboljim ocenama. Uveravao je gospođu Tompson da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Posle četiri godine stiglo je još jedno pismo u kome je pisao da je odlučio da i dalje nastavi sa studiranjem. Pismo je bilo potpisano sa Dipl. Ing. Teodor F. Stodard.

Ali ovde nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proleća. Tedi je rekao da je upoznao jednu devojku i da će se venčati. Objasnio joj je da mu je otac umro pre nekolko godina, i pitao je gospođu Tompson da li bi pristala da na venčanju uzme mesto obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Tompson pristala. I kao što već pogađate, stavila je onu ogrlicu i onaj parfem.

Zagrlili su se i dr. Stodard joj je šapnuo: "Hvala, gospođo Tompson, što ste verovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osećam posebnim, i da mogu da postignem nešto u životu."

Gospođa Tompson je, sa suzama u očima, šapnula: "Tedi, grešiš, ti si taj koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Pre tebe nisam umela da učim druge."

  Izvor: http://pricalica.blog.rs/

 

Poslednje ažurirano subota, 14 jun 2014 19:37
 
PDF Štampa El. pošta

Radio sam kako taksist prije dvadeset godina. Jednom, u sred noći, stigao sam na poziv u zgradu koja je posve bila u mraku, osim jednog svjetla s prozora u prizemlju.

Pod ovakvim okolnostima, mnogi taksisti bi zatrubili samo jednom ili dvaput, pričekali minutu i onda se odvezli. Ali ja sam vidio previše siromašnih ljudi koji su ovisili o taksijima kao njihovom jedinom prijevoznom sredstvu. Ako u zraku ne bih namirisao opasnost, uvijek bih otišao do vrata. Putnik bi mogao biti netko kome je potrebna moja pomoć, razmišljao sam. Pa sam otišao do vrata i pokucao.

„Samo trenutak“, rekao je krhki, stariji glas.

Čuo sam da se nešto vuče po podu. Vrata su se otvorila nakon duge pauze.

  17.jpg

Ispred mene je stajala niska žena u osamdesetim. Nosila je haljinu s uzorkom i šeširić na koji je bio pričvršćen veo, kao netko iz filma iz 40-ih. Pored nje je bio mali najlonski kofer.

Stan je izgledao kao da nitko u njemu nije živio godinama. Sav namještaj je bio prekriven plahtama. Nije bilo satova na zidovima, ni sitnica ili posuđa po pultu. U kutu je bila kartonska kutija puna fotografija i staklarije.

„Hoćete li, molim Vas, odnijeti moju torbu do auta“, rekla je. Odnio sam kofer do taksija, a onda sam se vratio da pomognem ženi. Primila me je pod ruku i hodali smo polako prema rubu pločnika. Stalno mi je zahvaljivala za moju ljubaznost.

„Ma, nema na čemu“, rekao sam joj. „Ja se samo pokušavam odnositi prema mojim putnicima kao što bih volio da se drugi odnose prema mojoj majci“.

„Oh, Vi ste tako dobar dečko“, rekla je. Kad smo ušli u taksi, dala mi je adresu i onda me upitala: „Bismo li se mogli provesti kroz centar grada“?

„To nije najkraći put“, brzo sam joj odgovorio.

„Nema veze“, rekla je. „Meni se ne žuri. Na putu sam za hospicij.“

Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj svjetlucale.

„Nemam više nikog od obitelji“, nastavila je. „Liječnici kažu da neću još dugo.“

Neprimjetno sam se nagnuo i isključio taksimetar. „Kojim putem biste željeli ići“, upitao sam.

Vozili smo se po gradu sljedeća dva sata. Pokazala mi je zgradu gdje je nekad radila kao operator dizala. Provezli smo se kroz kvart gdje su ona i njen muž živjeli kao mladenci. Molila me da se zaustavim ispred jednog skladišta za namještaj koje je nekad bilo plesni salon u koji je odlazila kao djevojčica.

Ponekad bi me zatražila da usporim ispred neke zgrade ili ugla, i sjedila je zureći u tamu, ne govoreći ništa.

Kad se prva zraka sunca počela pojavljivati na horizontu, iznenada je rekla: „Umorna sam. Krenimo sada.“

U tišini smo se vozili do adrese koju mi je dala.

To je bila niska zgrada, poput doma za rekonvalescente, s kolnim prilazom koji je prolazio ispod trijema. Dva teklića su prišla taksiju čim smo se zaustavili. Puni obzira i pažnje, pratili su svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Otvorio sam prtljažnik i odnio mali kofer do vrata. Žena je već sjedila u invalidskim kolicima.

„Koliko Vam dugujem“, upitala je, otvarajući torbicu.

„Ništa“, odgovorio sam.

„Od nečeg morate živjeti“, odgovorila mi je.

„Ima i drugih putnika.“

Skoro bez razmišljanja, nagnuo sam se i zagrlio sam je. Čvrsto se držala za mene.

„Pružili ste staroj ženi jedan trenutak sreće“, rekla je. „Hvala Vam.“

Stisnuo sam joj ruku i odšetao u maglovito jutarnje svjetlo. Iza mene, vrata su se zatvorila. To je bio zvuk svršetka života.

U toj smjeni nisam više vozio ni jednog putnika.

Besciljno sam vozio, izgubljen u mislima. I ostatak toga dana, jedva da sam progovarao.

Što bi bilo da je žena dobila nekog ljutog vozača, ili nekog tko je nestrpljiv da završi svoju smjenu? Što bi bilo da sam ja odbio vožnju, ili zatrubio jednom i onda se odvezao?

Kad malo razmislim, mislim da je to najvažnije što sam napravio u svom životu. Osuđeni smo na to da mislimo da nam se životi vrte oko važnih trenutaka. Ali važni trenutci nas često uhvate nespremne – prekrasno zapakovani u ono što bi neki nazvali nevažnim.

Kent Nerburn (istinita priča)

 

Poslednje ažurirano petak, 20 april 2012 09:45
 
<< Početak < Prethodna 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Sledeća > Kraj >>

Strana 1 od 17

Posetioci

Broja? poseta

Danas24
Ju?e177
Ove nedelje1009
Ovog meseca4494
Ukupno1196773
Tvoja IP adresa je:54.158.253.14
top