logo.png
      
Po?etna Naa deca DUHOVNA VANOST ISPRAVNOG VASPITANJA DECE
PDF Štampa El. pošta

 

 

Ne bez razloga Kahlil Džibran je rekao:

 „Vaša deca nisu vaša . Ona su sinovi i kćeri života, koji teži samom sebi....“

Govoreći ove stihove imao je u vidu da deca nisu samo fizička tela koja su kreirali roditelji fizičkim polnim spajanjem, već su pre svega duhovna bića – Duše – koje će kod udisaja vazduha i plača zauzeti ta tela da bi nastavila svoj, u mnogim ranijim životima, započeti duhovni razvitak. Kao duhovna bića, Duše, i kao deo jedinstvenog života, nastaviće da teže svom životnom cilju, sopstvenoj duhovnoj realizaciji. Ne mali problem je, kojeg roditelji retko gde ili možda nigde ne uzimaju u obzir je da su kao duhovna bića u ranijim životima i iskustvima načinila pozitivne i negativne pomake ali i sa potrebama kreiranim u tim životima preko zakona uzroka i posledica. Raniji pristup shvatanju, iz neznanja, da su roditelji svojoj deci dali život pa da im ga u skladu sa time mogu i uzeti, je nadrašćen, ali se nije daleko odmaklo od toga. Ostalo je i dalje nepisano pravilo i shvatanje da se roditelji prema deci ponašaju vlasnički ili autoritarno, zanemarujući njihove stvarne potrebe.U najvećem broju slučajeva tretiranje ili odnos prema deci se prenosi sa kolena na koleno bez ikakvih vidnih pomaka, nezavisno od materijalnih i ekonomskih ili tzv. kulturnih promena.Ono što je nepoznato javnosti je da duhovna svest porodice jeste ta koja privlači Dušu koja je u harmoniji sa tom svešću, i koja će se useliti u porodicu kroz telo malog deteta, ili će imati najveći duhovni progres kroz iskustva u toj odredjenoj porodici ili grupi Duša. Mnogi detalji kod dolaska Duše u jednu porodicu bivaju unapred isplanirani i važni za iskustva te Duše u dolazećem životu.

Koliko je to važno, preneću priču moje prijateljice. Bračni par, koji je prakticirao komunikaciju sa duhovnim svetom, pre nego što će se supruga poroditi, imali su kontakt na višim svetovima sa Dušom koja je trebala da inkarnira u njihov plod koji je još bio u majčinoj utrobi. Oni su pre rodjenja planirali dati odredjeno ime detetu, medjutim Duša sa kojom su kontaktirali izričito je insistirala na drugom imenu, na šta oni nisu pristali. Kada se supruga porodila telo bebe je bilo beživotno. Jednostavno Duša koja je planirala dolazak želela je imati tačno odredjenu vrstu iskustava za šta joj je bilo važno čak i ime, pa se zato nije htela inkarnirati i beba je ostala beživotna.

Kod ponovne trudnoće dotična Duša ih je ponovo kontaktirala, i tražila tačno određeno ime na šta su ovoga puta pristali, pa je i dete koje se sada rodilo bilo živo i zdravo.

Veliki duhovni učitelji Vairagi Reda kažu da nikada nema greške u smislu gde, kada i u kojoj porodici će se neko roditi. Pre nego Duša zauzme odredjeno telo u odredjenoj porodici, svi detalji budu temeljno razmatrani, gde Duša dobija odgovarajuću asistenciju i savet u tom pravcu.Mnogi veruju u sudbinu mesta svog rodjenja i svog daljeg životnog puta, zbog čega zbog odredjenih životnih poteškoća deca znaju okrivljavati roditelje za lošu sreću i sudbinu. Ne shvataju da su baš takvi životni uslovi u koje su ušli i kroz koje prolaze neophodni da sebe koriguju i duhovno uzrastaju kako bi ekspandirali svoju svest, svoj kapacitet ljubavi, ali i svoj osećaj sreće.Duhovni učitelji Vairagi Reda objašnjavaju podrobnije i kažu da je u realnosti mnogo drugačije. Kod odredjivanja porodice i mesta gde će se neko, kao duhovno biće roditi, razmatraju se pre svega duhovne potrebe za ispravan razvitak. Medjutim, kada se Duša nadje u novoj porodici na njoj je da iskoristi jačinu svog unutarnjeg karaktera da odredi da li će slediti dati i zacrtani put kojeg nisu postavili nikakvi autoriteti sa viših nivoa već su ga postavili sami ljudi u toj porodici svojim shvatanjimai verovanjima, ili možda svojim materijalnim stanjem. Na samoj Duši je da ne sledi prihvaćeno pravilo da sin kovača treba da bude kovač, kći neškolovanih ljudi treba da ostane nepismena, ili da sin alkoholičara treba jednako da posrne pred životom.Borba same Duše protiv učenja usadjenih i ukorenjenih shvatanja i zacrtanih puteva čini da sama Duša ojačava za uzletanje naviše put duhovnog razvitka lične svesti.

Mnogi očekuju i veruju da Bog treba da im pruži sve potrebne uslove i pogodnosti, da bi oni tek onda stigli do visokog životnog cilja, bilo u društvu u fizičkom svetu, bilo da dosegnu visoke duhovne nivoe. Takvi nikada ne načine nikakav napor, ali zato redovno okrivljuju sudbinu i svoju porodicu za nemanje dovoljno sreće. Ako i imaju sve pogodne uslove, onda se i ne sete da ih iskoriste za svoj duhovni uzlet, već to bude za čulni užitak koji ih još jače povuče unazad.

Svet u kojem živimo pun je primera onih koji su bez ikakvih vidljivih uslova za uspeh učinili nadnapore i uspeli da pobede kolotečinu svoje porodice i sredine (sveukupna shvatanja i odnos prema životu), te se duhovno uzdignu. Na žalost, mnogo je više onih koji su prihvatili date uslove i pomirili se sa njima. Takodje je ne mali broj primera onih koji su imali izvanredne uslove ali ne samo da ih nisu iskoristili za duhovno napredovanje već su sebe načinili žrtvama izobilja, i načinili duhovni ali i ekonomski ponor.

Da bi dete roditelja kao duhovno biće - Duša, ostvarilo svoj životni cilj, na roditeljima je da se postaraju da ispravno sagledaju mnoge detalje, zauzmu ispravan stav i odnos prema detetu, stalno ga fleksibilno usmeravajući, kako bi dete postiglo maksimum, a sa time i oni sami. Jer, na taj način bi i sami pobedili prihvaćenu kolotečinu života. U tome se sastoji izreka po kojoj sin treba da načini koji korak ispred svojih roditelja, a unuk još nekoliko dodatnih koraka. Tada u deci ne bismo prepoznavali njihove roditelje po njihovom pristupu i odnosu prema životu.

 Pogledajmo slučaj muškarca koji se u doba svoje mladosti zabavljao sa devojkom koja je imala vanbračno dete. Veza je u sebi imala ljubav i trajala je nekoliko godina. Medjutim, kada je pristiglo vreme za ženidbu u njemu je proradilo shvatanje okoline da se ne treba ženiti osobom sa vanbračnim detetom. Odbacio je i nju i ljubav u sebi i potražio drugu koju je i oženio. Deca su se izrodila, odrastala, završila školu i stigla za udaju i ženidbu. Sin je hteo oženiti devojku sa vanbračnim detetom, na šta se otac žestoko usprotivio, pa su prekinuli medjusobnu zdravu komunikaciju. Otac je u svojoj mladosti propustio priliku da sagleda da je ljubav, pa makar samo i humana, daleko važnija od krutih shvatanja okoline. Sada, kada je sin odrastao, ponovo je propustio priliku da shvati da je mnogo važnija ljubav prema svom sinu, od shvatanja sredine koja su u njemu duboko usadjena. Ustvari, to više i nisu bila shvatanja okoline, jer ih je okolina nadrasla, ali ne i on. Ponovo je poklekao, ali zato sin nije. On kao da je rekao svojim roditeljima, „Znate, ja volim vas, što vi ne sagledavate, ali volim i nju, i baš zbog tih mojih ljubavi ja neću odustati od moje namere. Vi imate problem nesagledavanja vrednosti i važnosti ljubavi, ali ne i ja.“Tako je i oženio svoju izabranicu iz čega je, nadam se, odgovarajuća lekcija stigla i do njegovih roditelja, a pre svega oca.

Da li će roditelji uspeti da nadrastu u njima prihvaćene kalupe odnosa prema deci zavisi od njihove sveukupne duhovne zrelosti. Da bi uspeli, roditelji moraju razumeti i prihvatiti da je njihovo dete duhovno biće, Duša, koja nije ni muško ni žensko. Kao takva, ona samo trenutno zauzima jedan pol, da bi kroz život prikupila potrebna joj iskustva da bi razvila svest i kompletirala svoju celovitost i božanstvenost. Iz ovog razloga roditelji su pre svega učitelji, pa tek onda hranitelji. Zato je neophodno da svojoj deci obezbede dovoljno ispravne duhovne hrane kao primarno, ali i sklonište i materijalnu udobnost kao sekundarno, ali dovoljno neophodno.

U današnje vreme roditelji preteruju u obezbedjivanju zabave, provoda i materijalnih dobara svojoj deci, što nikako ne može biti zamena za suštinskom potrebom ispravne duhovne pripreme. Pod duhovnom pripremom i obrazovanjem se ne misli na odlazak na misu u crkvi, sinagogi, džamiji već na podučavanje mladih osnovnim principima kao temeljima života, a to je realnost ljubavi Boga, večitosti Duše (nas) i odgovornosti koju svako od nas ima prema celokupnom životu, budući da nam predstoji da postanemo instrumentima Svetoga Duha.

...

U najširem, roditelji su nespremni da podučavaju svoju decu pravim duhovnim stvarima, budući da ni sami još nisu sebi pribavili odgovore na mnoga nepostavljena i neodgovorena pitanja. Ni sami još nemaju odgovore o Bogu, Duši i pravom smislu i svrsi života. Zato im je mnogo lakše da obezbede materijalne potrepštine i obilne provode za svoju decu nego da im budu, pre svega, učitelji.Svi mi kao deca dodjemo u ovaj svet spremnim da učimo, ali nikoga nije bilo da pouči nas, pa smo i sami nespremni da poučimo svoju decu. U svima nama kao deci postoji duhovna glad ali ubrzo očvrsnemo, zatvorimo svoja srca i umove prema višim, nebeskim svetovima, i prestanemo verovati u bilo šta drugo osim u ovu bezličnu i hladnu fizičku realnost.

S’ vremena na vreme ljudi otkrivaju da ima dece koja u drugoj ili trećoj godini počnu pokazivati znanje kojem ih niko nije poučavao, ali nikome ne pada ni na kraj pameti da to znanje nije iz ovog života niti je tu zahvaljujući nasledjenoj genetici. Mediji na čelu sa psiholozima ispletaju svoje plitke teorije u objašnjavanju ovih pojava bez da shvate da je Duša ta koja je donela sećanje i znanje iz prethodnih života. Tako imamo dece koja progovore druge jezike, pokažu veliko znanje iz matematike, slikanja ili pak umeće sviranja na nekom od muzičkih instrumenata. Neretko sama deca govore otvoreno o prošlim životima, prepoznajući ljude iz svog okruženja kao svoje poznanike ili možda fizičke srodnike u ranijim životima. Kada bi roditelji imali malo više sluha za ovu činjenicu života, mogli bi kod svoje dece mnogo toga prepoznati kao znanje i raspoznavanje donešeno iz prethodnih života. Najčešće kada deca o tome i progovore roditelji ih brzo ućutkaju misleći da deca govore nebuloze iz svoje bujne mašte.

Da bi dete ostalo otvoreno prema Svetom Duhu, dovoljnoje da zna da je ono kao Duša besmrtno, da je ljubav Boga realnost, da postoje viši svetovi, i da mora negovati odgovornost prema celokupnom životu. Ovi principi će dete držati otvorenim prema imaginaciji, odgovornosti i duhovnoj slobodi.Dete od svojih prvih dana u ovom svetu otvorenije je prema višim svetovima i slobodno i neometano putuje izmedju ovog i viših svetova, pa i više vremena provodi na višim realnostima. Sa vremenom se preko čula privikava na fizički svet i njegove zakone. Imaginacija je ta koja je tu pre svega da omogući slobodno putovanje do viših svetova i nazad, i ona je prolaz do viših stanja svesti. Upravo su svi svetski geniji postizali svoju genijalnost zahvaljujući imaginaciji. Zato su i bili odlični u rešavanju problema i u mnogim procesima kreativnosti. Ti geniji su koristili dnevna sanjarenja i noćne snove da bi kontaktirali višu snagu i višu svest.Danas mnogi naslućuju ponešto o imaginaciji verujući da je ona tu da ispunjava čovekove materijalističke želje, zaboravljajući da je imaginacija ustvari portal prema višim svetovima.

...

Mnogi priželjkuju slobodu, ne shvatajući da su sloboda i odgovornost nerazdvojivi. Jedno bez drugog je nemoguće. Roditelji očekuju da će pošto njihova deca odrastu, sama se naučiti dodgovornosti, i da će sa time imati i slobodu. Ovo je samo znak da ni sami nemaju dovoljno odgovornosti prema roditeljskoj obavezi, da su oni pre svega učitelji i to duhovni učitelji svojoj deci. Niti znaju niti shvataju da se odgovornost mora graditi lagano i pažljivo, sa svakim danom odrastanja dece. Tek tada sloboda dolazi kao rezultat prepoznavanja duhovnih zakona kojima se osoba povinuje.Čak i onda kada imamo dovoljno i snage i vremena i volje da sve sami uradimo u kući i u porodici, nije dobro da tako i činimo. Neophodno je da se deci zadaju dnevne obaveze koje ći biti u skladu sa njihovim mogućnostima, uzrastom i mentalnim i fizičkim sposobnostima. Ne odvajati poslove na muške i ženske, i ne učiti dete od malih nogu da bude totalni zavisnik od roditelja, kada će verovati da su roditelji tu da ih nose na svojim plećima sve dok jednoga dna ne izdahnu. Društvo u kojem živimo, upravo je krenulo u jednom takvom pravcu, i ono je samo sebe dovuklo u ćorsokak u kojem jeste danas.Izuzetno važna stvar na koju posebno ukazuju duhovni velikani, je da deci treba usmeravati pažnju na ono što su dobro uradili. Ono što nije dobro ne stavljati u prvi plan njihove pažnje, ali im zato svojim primerom pokazati kako se to ispravno radi, ili kako se ispravno pristupa rešavanju odredjene stvari. Onda dete polako uvoditi u učenju te iste radnje, korak po korak. Na taj način, dete shvata da se uvek može naći najbolji pristup, da uvek treba biti ljubazan, i da se uvek treba dovoljno založiti, jer se ništa ne rešava samo od sebe. Usmeravanjem pažnje detetu na ono što nije dobro uradilo ili ako ga zbog toga grdimo, time lagano stavljamo nevidljivu prepreku ispred deteta, koja će ubrzo početi da pokazuje negativne rezultate. Takvo dete će kasnije kao odrasla osoba imati poteškoća u radu i rešavanju životnih problema. Zato se od roditelja očekuje veliko strpljenje u odgajanju i podučavanju dece.

Posebno na šta ukazuju ovi duhovni učitelji je velika polarizovanost roditelja u procesu odgajanja dece. Naime, očevi nastupaju sa pozicije bezličnosti i nekomunikativnosti. Previše su autoritativni, pokazujući neznanje o subjektivnoj realnosti, te nastupaju sa pozicije moći. Sa druge strane, majke suviše tetoše i razmazuju decu, pokazujući slabu volju kada je u pitanju podučavanje i disciplinovanje, a što je realna duhovna potreba dece. Majke moraju prestati da veruju da će bogatija hrana i zagrljaj zalečiti većinu stvari. Kako su majke u boljem kontaktu sa subjektivnim stanjem dece, to i nose veliku odgovornost u podizanju dece. Zato i trebaju pomoći deci da isprave duhovne slabosti, kako bi sprečile da ista postanu žrtvama nedostataka roditelja.Roditelji kod kojih dominira muški ideal misle da je njihova uloga autoritet i kontrola. Oni kod kojih dominira ženski tok veruju da je ljubav ta koja trebaimati glavnu ulogu. Medjutim, nijedno od ova dva nije odgovor. Roditelji, što već navedosmo, trebaju biti učitelji pre svega, i to duhovni učitelji i vodiči. Sve ovo zahteva dosta strpljenja i samilosti. Sve ovo je mnogo dalje od autoriteta i humane ljubavi. Sve ovo zahteva mnogo nepristrasnosti i neprivrženosti. Mnogi takodje ne shvataju da nepristrasnost i neprivrženost ne znači nezainteresovanost i bezosećajnost prema drugima. Naprotiv, to samo znači da u datom trenutku shvatimo pravu potrebu i pravu akciju, koja će biti odrađena sa iskrenom ljubavlju.

Izvor : http://www.scribd.com/doc/51026497/DUHOVNA-VA%C5%BDNOST-ISPRAVNOG-ODGOJA-DECE



Poslednje ažurirano subota, 14 jun 2014 19:36
 

Posetioci

Broja? poseta

Danas24
Ju?e177
Ove nedelje1009
Ovog meseca4494
Ukupno1196773
Tvoja IP adresa je:54.158.253.14
top