logo.png
      
Po?etna Naa deca
PDF Štampa El. pošta

 

 

Ne bez razloga Kahlil Džibran je rekao:

 „Vaša deca nisu vaša . Ona su sinovi i kćeri života, koji teži samom sebi....“

Govoreći ove stihove imao je u vidu da deca nisu samo fizička tela koja su kreirali roditelji fizičkim polnim spajanjem, već su pre svega duhovna bića – Duše – koje će kod udisaja vazduha i plača zauzeti ta tela da bi nastavila svoj, u mnogim ranijim životima, započeti duhovni razvitak. Kao duhovna bića, Duše, i kao deo jedinstvenog života, nastaviće da teže svom životnom cilju, sopstvenoj duhovnoj realizaciji. Ne mali problem je, kojeg roditelji retko gde ili možda nigde ne uzimaju u obzir je da su kao duhovna bića u ranijim životima i iskustvima načinila pozitivne i negativne pomake ali i sa potrebama kreiranim u tim životima preko zakona uzroka i posledica. Raniji pristup shvatanju, iz neznanja, da su roditelji svojoj deci dali život pa da im ga u skladu sa time mogu i uzeti, je nadrašćen, ali se nije daleko odmaklo od toga. Ostalo je i dalje nepisano pravilo i shvatanje da se roditelji prema deci ponašaju vlasnički ili autoritarno, zanemarujući njihove stvarne potrebe.U najvećem broju slučajeva tretiranje ili odnos prema deci se prenosi sa kolena na koleno bez ikakvih vidnih pomaka, nezavisno od materijalnih i ekonomskih ili tzv. kulturnih promena.Ono što je nepoznato javnosti je da duhovna svest porodice jeste ta koja privlači Dušu koja je u harmoniji sa tom svešću, i koja će se useliti u porodicu kroz telo malog deteta, ili će imati najveći duhovni progres kroz iskustva u toj odredjenoj porodici ili grupi Duša. Mnogi detalji kod dolaska Duše u jednu porodicu bivaju unapred isplanirani i važni za iskustva te Duše u dolazećem životu.

Koliko je to važno, preneću priču moje prijateljice. Bračni par, koji je prakticirao komunikaciju sa duhovnim svetom, pre nego što će se supruga poroditi, imali su kontakt na višim svetovima sa Dušom koja je trebala da inkarnira u njihov plod koji je još bio u majčinoj utrobi. Oni su pre rodjenja planirali dati odredjeno ime detetu, medjutim Duša sa kojom su kontaktirali izričito je insistirala na drugom imenu, na šta oni nisu pristali. Kada se supruga porodila telo bebe je bilo beživotno. Jednostavno Duša koja je planirala dolazak želela je imati tačno odredjenu vrstu iskustava za šta joj je bilo važno čak i ime, pa se zato nije htela inkarnirati i beba je ostala beživotna.

Kod ponovne trudnoće dotična Duša ih je ponovo kontaktirala, i tražila tačno određeno ime na šta su ovoga puta pristali, pa je i dete koje se sada rodilo bilo živo i zdravo.

Veliki duhovni učitelji Vairagi Reda kažu da nikada nema greške u smislu gde, kada i u kojoj porodici će se neko roditi. Pre nego Duša zauzme odredjeno telo u odredjenoj porodici, svi detalji budu temeljno razmatrani, gde Duša dobija odgovarajuću asistenciju i savet u tom pravcu.Mnogi veruju u sudbinu mesta svog rodjenja i svog daljeg životnog puta, zbog čega zbog odredjenih životnih poteškoća deca znaju okrivljavati roditelje za lošu sreću i sudbinu. Ne shvataju da su baš takvi životni uslovi u koje su ušli i kroz koje prolaze neophodni da sebe koriguju i duhovno uzrastaju kako bi ekspandirali svoju svest, svoj kapacitet ljubavi, ali i svoj osećaj sreće.Duhovni učitelji Vairagi Reda objašnjavaju podrobnije i kažu da je u realnosti mnogo drugačije. Kod odredjivanja porodice i mesta gde će se neko, kao duhovno biće roditi, razmatraju se pre svega duhovne potrebe za ispravan razvitak. Medjutim, kada se Duša nadje u novoj porodici na njoj je da iskoristi jačinu svog unutarnjeg karaktera da odredi da li će slediti dati i zacrtani put kojeg nisu postavili nikakvi autoriteti sa viših nivoa već su ga postavili sami ljudi u toj porodici svojim shvatanjimai verovanjima, ili možda svojim materijalnim stanjem. Na samoj Duši je da ne sledi prihvaćeno pravilo da sin kovača treba da bude kovač, kći neškolovanih ljudi treba da ostane nepismena, ili da sin alkoholičara treba jednako da posrne pred životom.Borba same Duše protiv učenja usadjenih i ukorenjenih shvatanja i zacrtanih puteva čini da sama Duša ojačava za uzletanje naviše put duhovnog razvitka lične svesti.

Mnogi očekuju i veruju da Bog treba da im pruži sve potrebne uslove i pogodnosti, da bi oni tek onda stigli do visokog životnog cilja, bilo u društvu u fizičkom svetu, bilo da dosegnu visoke duhovne nivoe. Takvi nikada ne načine nikakav napor, ali zato redovno okrivljuju sudbinu i svoju porodicu za nemanje dovoljno sreće. Ako i imaju sve pogodne uslove, onda se i ne sete da ih iskoriste za svoj duhovni uzlet, već to bude za čulni užitak koji ih još jače povuče unazad.

Svet u kojem živimo pun je primera onih koji su bez ikakvih vidljivih uslova za uspeh učinili nadnapore i uspeli da pobede kolotečinu svoje porodice i sredine (sveukupna shvatanja i odnos prema životu), te se duhovno uzdignu. Na žalost, mnogo je više onih koji su prihvatili date uslove i pomirili se sa njima. Takodje je ne mali broj primera onih koji su imali izvanredne uslove ali ne samo da ih nisu iskoristili za duhovno napredovanje već su sebe načinili žrtvama izobilja, i načinili duhovni ali i ekonomski ponor.

Da bi dete roditelja kao duhovno biće - Duša, ostvarilo svoj životni cilj, na roditeljima je da se postaraju da ispravno sagledaju mnoge detalje, zauzmu ispravan stav i odnos prema detetu, stalno ga fleksibilno usmeravajući, kako bi dete postiglo maksimum, a sa time i oni sami. Jer, na taj način bi i sami pobedili prihvaćenu kolotečinu života. U tome se sastoji izreka po kojoj sin treba da načini koji korak ispred svojih roditelja, a unuk još nekoliko dodatnih koraka. Tada u deci ne bismo prepoznavali njihove roditelje po njihovom pristupu i odnosu prema životu.

 Pogledajmo slučaj muškarca koji se u doba svoje mladosti zabavljao sa devojkom koja je imala vanbračno dete. Veza je u sebi imala ljubav i trajala je nekoliko godina. Medjutim, kada je pristiglo vreme za ženidbu u njemu je proradilo shvatanje okoline da se ne treba ženiti osobom sa vanbračnim detetom. Odbacio je i nju i ljubav u sebi i potražio drugu koju je i oženio. Deca su se izrodila, odrastala, završila školu i stigla za udaju i ženidbu. Sin je hteo oženiti devojku sa vanbračnim detetom, na šta se otac žestoko usprotivio, pa su prekinuli medjusobnu zdravu komunikaciju. Otac je u svojoj mladosti propustio priliku da sagleda da je ljubav, pa makar samo i humana, daleko važnija od krutih shvatanja okoline. Sada, kada je sin odrastao, ponovo je propustio priliku da shvati da je mnogo važnija ljubav prema svom sinu, od shvatanja sredine koja su u njemu duboko usadjena. Ustvari, to više i nisu bila shvatanja okoline, jer ih je okolina nadrasla, ali ne i on. Ponovo je poklekao, ali zato sin nije. On kao da je rekao svojim roditeljima, „Znate, ja volim vas, što vi ne sagledavate, ali volim i nju, i baš zbog tih mojih ljubavi ja neću odustati od moje namere. Vi imate problem nesagledavanja vrednosti i važnosti ljubavi, ali ne i ja.“Tako je i oženio svoju izabranicu iz čega je, nadam se, odgovarajuća lekcija stigla i do njegovih roditelja, a pre svega oca.

Da li će roditelji uspeti da nadrastu u njima prihvaćene kalupe odnosa prema deci zavisi od njihove sveukupne duhovne zrelosti. Da bi uspeli, roditelji moraju razumeti i prihvatiti da je njihovo dete duhovno biće, Duša, koja nije ni muško ni žensko. Kao takva, ona samo trenutno zauzima jedan pol, da bi kroz život prikupila potrebna joj iskustva da bi razvila svest i kompletirala svoju celovitost i božanstvenost. Iz ovog razloga roditelji su pre svega učitelji, pa tek onda hranitelji. Zato je neophodno da svojoj deci obezbede dovoljno ispravne duhovne hrane kao primarno, ali i sklonište i materijalnu udobnost kao sekundarno, ali dovoljno neophodno.

U današnje vreme roditelji preteruju u obezbedjivanju zabave, provoda i materijalnih dobara svojoj deci, što nikako ne može biti zamena za suštinskom potrebom ispravne duhovne pripreme. Pod duhovnom pripremom i obrazovanjem se ne misli na odlazak na misu u crkvi, sinagogi, džamiji već na podučavanje mladih osnovnim principima kao temeljima života, a to je realnost ljubavi Boga, večitosti Duše (nas) i odgovornosti koju svako od nas ima prema celokupnom životu, budući da nam predstoji da postanemo instrumentima Svetoga Duha.

...

U najširem, roditelji su nespremni da podučavaju svoju decu pravim duhovnim stvarima, budući da ni sami još nisu sebi pribavili odgovore na mnoga nepostavljena i neodgovorena pitanja. Ni sami još nemaju odgovore o Bogu, Duši i pravom smislu i svrsi života. Zato im je mnogo lakše da obezbede materijalne potrepštine i obilne provode za svoju decu nego da im budu, pre svega, učitelji.Svi mi kao deca dodjemo u ovaj svet spremnim da učimo, ali nikoga nije bilo da pouči nas, pa smo i sami nespremni da poučimo svoju decu. U svima nama kao deci postoji duhovna glad ali ubrzo očvrsnemo, zatvorimo svoja srca i umove prema višim, nebeskim svetovima, i prestanemo verovati u bilo šta drugo osim u ovu bezličnu i hladnu fizičku realnost.

S’ vremena na vreme ljudi otkrivaju da ima dece koja u drugoj ili trećoj godini počnu pokazivati znanje kojem ih niko nije poučavao, ali nikome ne pada ni na kraj pameti da to znanje nije iz ovog života niti je tu zahvaljujući nasledjenoj genetici. Mediji na čelu sa psiholozima ispletaju svoje plitke teorije u objašnjavanju ovih pojava bez da shvate da je Duša ta koja je donela sećanje i znanje iz prethodnih života. Tako imamo dece koja progovore druge jezike, pokažu veliko znanje iz matematike, slikanja ili pak umeće sviranja na nekom od muzičkih instrumenata. Neretko sama deca govore otvoreno o prošlim životima, prepoznajući ljude iz svog okruženja kao svoje poznanike ili možda fizičke srodnike u ranijim životima. Kada bi roditelji imali malo više sluha za ovu činjenicu života, mogli bi kod svoje dece mnogo toga prepoznati kao znanje i raspoznavanje donešeno iz prethodnih života. Najčešće kada deca o tome i progovore roditelji ih brzo ućutkaju misleći da deca govore nebuloze iz svoje bujne mašte.

Da bi dete ostalo otvoreno prema Svetom Duhu, dovoljnoje da zna da je ono kao Duša besmrtno, da je ljubav Boga realnost, da postoje viši svetovi, i da mora negovati odgovornost prema celokupnom životu. Ovi principi će dete držati otvorenim prema imaginaciji, odgovornosti i duhovnoj slobodi.Dete od svojih prvih dana u ovom svetu otvorenije je prema višim svetovima i slobodno i neometano putuje izmedju ovog i viših svetova, pa i više vremena provodi na višim realnostima. Sa vremenom se preko čula privikava na fizički svet i njegove zakone. Imaginacija je ta koja je tu pre svega da omogući slobodno putovanje do viših svetova i nazad, i ona je prolaz do viših stanja svesti. Upravo su svi svetski geniji postizali svoju genijalnost zahvaljujući imaginaciji. Zato su i bili odlični u rešavanju problema i u mnogim procesima kreativnosti. Ti geniji su koristili dnevna sanjarenja i noćne snove da bi kontaktirali višu snagu i višu svest.Danas mnogi naslućuju ponešto o imaginaciji verujući da je ona tu da ispunjava čovekove materijalističke želje, zaboravljajući da je imaginacija ustvari portal prema višim svetovima.

...

Mnogi priželjkuju slobodu, ne shvatajući da su sloboda i odgovornost nerazdvojivi. Jedno bez drugog je nemoguće. Roditelji očekuju da će pošto njihova deca odrastu, sama se naučiti dodgovornosti, i da će sa time imati i slobodu. Ovo je samo znak da ni sami nemaju dovoljno odgovornosti prema roditeljskoj obavezi, da su oni pre svega učitelji i to duhovni učitelji svojoj deci. Niti znaju niti shvataju da se odgovornost mora graditi lagano i pažljivo, sa svakim danom odrastanja dece. Tek tada sloboda dolazi kao rezultat prepoznavanja duhovnih zakona kojima se osoba povinuje.Čak i onda kada imamo dovoljno i snage i vremena i volje da sve sami uradimo u kući i u porodici, nije dobro da tako i činimo. Neophodno je da se deci zadaju dnevne obaveze koje ći biti u skladu sa njihovim mogućnostima, uzrastom i mentalnim i fizičkim sposobnostima. Ne odvajati poslove na muške i ženske, i ne učiti dete od malih nogu da bude totalni zavisnik od roditelja, kada će verovati da su roditelji tu da ih nose na svojim plećima sve dok jednoga dna ne izdahnu. Društvo u kojem živimo, upravo je krenulo u jednom takvom pravcu, i ono je samo sebe dovuklo u ćorsokak u kojem jeste danas.Izuzetno važna stvar na koju posebno ukazuju duhovni velikani, je da deci treba usmeravati pažnju na ono što su dobro uradili. Ono što nije dobro ne stavljati u prvi plan njihove pažnje, ali im zato svojim primerom pokazati kako se to ispravno radi, ili kako se ispravno pristupa rešavanju odredjene stvari. Onda dete polako uvoditi u učenju te iste radnje, korak po korak. Na taj način, dete shvata da se uvek može naći najbolji pristup, da uvek treba biti ljubazan, i da se uvek treba dovoljno založiti, jer se ništa ne rešava samo od sebe. Usmeravanjem pažnje detetu na ono što nije dobro uradilo ili ako ga zbog toga grdimo, time lagano stavljamo nevidljivu prepreku ispred deteta, koja će ubrzo početi da pokazuje negativne rezultate. Takvo dete će kasnije kao odrasla osoba imati poteškoća u radu i rešavanju životnih problema. Zato se od roditelja očekuje veliko strpljenje u odgajanju i podučavanju dece.

Posebno na šta ukazuju ovi duhovni učitelji je velika polarizovanost roditelja u procesu odgajanja dece. Naime, očevi nastupaju sa pozicije bezličnosti i nekomunikativnosti. Previše su autoritativni, pokazujući neznanje o subjektivnoj realnosti, te nastupaju sa pozicije moći. Sa druge strane, majke suviše tetoše i razmazuju decu, pokazujući slabu volju kada je u pitanju podučavanje i disciplinovanje, a što je realna duhovna potreba dece. Majke moraju prestati da veruju da će bogatija hrana i zagrljaj zalečiti većinu stvari. Kako su majke u boljem kontaktu sa subjektivnim stanjem dece, to i nose veliku odgovornost u podizanju dece. Zato i trebaju pomoći deci da isprave duhovne slabosti, kako bi sprečile da ista postanu žrtvama nedostataka roditelja.Roditelji kod kojih dominira muški ideal misle da je njihova uloga autoritet i kontrola. Oni kod kojih dominira ženski tok veruju da je ljubav ta koja trebaimati glavnu ulogu. Medjutim, nijedno od ova dva nije odgovor. Roditelji, što već navedosmo, trebaju biti učitelji pre svega, i to duhovni učitelji i vodiči. Sve ovo zahteva dosta strpljenja i samilosti. Sve ovo je mnogo dalje od autoriteta i humane ljubavi. Sve ovo zahteva mnogo nepristrasnosti i neprivrženosti. Mnogi takodje ne shvataju da nepristrasnost i neprivrženost ne znači nezainteresovanost i bezosećajnost prema drugima. Naprotiv, to samo znači da u datom trenutku shvatimo pravu potrebu i pravu akciju, koja će biti odrađena sa iskrenom ljubavlju.

Izvor : http://www.scribd.com/doc/51026497/DUHOVNA-VA%C5%BDNOST-ISPRAVNOG-ODGOJA-DECE



Poslednje ažurirano subota, 14 jun 2014 19:36
 
PDF Štampa El. pošta

15.jpg

KAKO SE DESILA TRANZICIJA VASPITAVANJA NAŠE DECE...

Devedesetih godina dvadesetog veka, u našu zemlju, tadašnju Jugoslaviju, iz materijalno razvijenog sveta, stižu vaspitne "novine". Prinuda je anatemisana u vaspitanju. Predlažu nam "blagu prinudu" - blagu kaznu. Moram priznati da mi tada nije bilo jasno šta se podrazumeva pod "blagom prinudom". Danas razumem da je blaga prinuda svaka vrsta negativnog uslovljavanja, sve osim batine. Kažnjavanje svih vrsta osim telesnog kažnjavanja.

Predlažu nam i pozitivno uslovljavanje, šargarepu i nagradu kao nešto potpuno novo, civilizovanije, kao vaspitni model koji mora biti usvojen u porodici, školi, društvu.

Brzo sam razumela da su i "blaga prinuda" i pozitivno uslovljavanje,"kazna" i nagrada,u stvari autoritarna vaspitna sredstva stara koliko i čovek. Pošto tradicionalna porodica nije znala za kupovinu deteta, bilo je lako podmetnuti staro kao novo. Setila sam se crtaća Zeke Duška koji je često vukao neku šargarepu govoreći:"Šefe, šefe, koji ti je vrag?".Možda mi je baš ta šargarepa pomogla da razumem podvalu.

Uskoro primećujem da se u porodicu uvlači i prezaštićivanje od rada i reda Prezaštićuju se i muška i ženska deca. Neviđeno u istoriji tradicionalne porodice. Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da razumem da se šargarepom stvaraju potrošači robe a prezaštićivanjem potrošači usluga.O prezaštićivanju se nije otvoreno govorilo ,ali sam ja shvatala da je to najpogubnije vaspitni sredstvo, koje ubija unutrašnju motivaciju, razara dušu.

Zapažam promene u porodici,tih devedesetih godina.Blage su, ali su ipak promene."Nova", zapravo prastara autoritarna vaspitna sredstva ne bivaju tako lako prihvatana u našoj tradicionalnoj porodici i školi, jer su sve do 2000.godine autoritarni sistem i njegova tradicionalna porodica, sa dva vaspitna modela, vrlo snažni.Istrajava se na batini i verbalizmu, modelima za koje smo znali punih 2000 godina hrišćanske civilizacije.

Deset godina je trajala priprema za rušenje autoritarnog sistema tradicionalne porodice i trdaicionalne škole. Deset godina su trajale pripreme za nametanje svih pet autoritarnih vaspitnih modela, za uvođenje autoritarne demokratije. Prodaše nam rog za sveću.

KAKO SU IZGLEDALE PRIPREME?

Pripremali su nas neprestanom pričom o tome kako su tradicionalna porodica i škola prevaziđeni, a pristup vaspitanju i učenju konzervativan.Gradivo koje smo namenili deci proglašavano je kao zaostalo u odnosu na ono što uči napredni svet i naravno preobimno, Sada znam što tada ne znadoh, pripremao se teren za igrice i sve ostale virtuelne gluposti. Nasilje i  mentalni seks, seks bez ljubavi ili kvalitetni proizvodi ljudskog duha?! Pobedilo je prvo. Oba u glavu ne staju.

Osuđivana je naša umetnost i proglašavana nasilnom. Kritikovani su naši udžbenici jer imaju malo slika, a mnogo teksta.Tvrdili su da je naša škola dosadna našoj deci,da su im torbe preteške.Pretili su nam budućnošću u kojoj nećemo smeti viknuti,a kamoli udariti dete.Pedocentrizam je stupao na scenu.Nametnuše nam ideju da su deca centar sveta a da je zadatak odraslih da im omoguće ostvarenje prava,prava na .....,kao da su deca u tradicionalnoj porodici  školi bila belo roblje.

Ne mogu a da se ne setim "Dinastije", i žestoke Aleksis, ali ne želim priču od Kulina bana,  samo podsećam da su pripreme počele poodavno. Preskočiću časopis "Čik", crtać "Tom i Džeri", lutka-igru "Mapetovce",..počeću od dana kada ugurasmo deci u ruke magične kocke (sećate se,stizale su iz Mađarske) dadosmo im tetrise. Samo su retki imali Play Station. Istina,  svi smo vrteli sumanuto šarenu kocku, ali ću se zadržati na deci.

Stavismo ih pred televizore. Prestali smo da kontrolišemo vreme koje dete provodi ispred ekrana. Deci dadosmo virtuelnu guvernantu.

Deset godina su deca netremice gledala "Simpsonove, Nindže, Rendžere," latino-američke serije... Nasilje, seks i reklame izguraše Branka Kockicu i Laku noć, deco, "Kolibri" ustupiše mesto folk-muzici. Devojčicama dadosmo Barbike umesto lutki beba i Kenove, tek da im se nađu, a dečacima pištolje,mačeve i tenkove.

Oči su nam boli bilbordi ."Sanjaj snove i kada ti se neće ostvariti - Johnny Walker","Inspiracija je u tebi - Balantines. Svi materijalni proizvodi, često štetni za čoveka, bili su presvučeni prelepim rečenicama koje smo uvek i jedino vezivali za razvoj duha.

Setite se samo knjga koje su nas učile kako da trgujemo, kako da se obogatimo. Pali smo na reči duhovnosti koje su isključivo imale za cilj da privuku pojedinca da postane trgovac, pažnju kupca  da se roba proda. rebalo je poziv trgovca predstaviti kao posao koji može da obavlja samo duhovno najrazvijeniji čovek. Teško je bilo zapatiti ovaj posao na našim prostorima jer su naši ljudi znali da trgovac u raj ne ide. Uspeli su tek kada su zaigrali na kartu pohlepe trgovca i kupca.

Gušili su nas pričama kako da se borimo protiv side, droge, cigareta, alkohola. Ko o čemu - Jazas o kondomima, kao o najvažnijoj stvari u našim životima. Sve to je izgledalo relativno blago u odnosu na ono što se valjalo iza brda. Sve je to mamilo decu, jer deca su deca i ne znaju da sve što sija nije zlato.

Roditelji sluđeni ratom, materijalnom bedom, proglašeni najvećim nasilnicima sveta, tumarali su u mraku boreći se za svoje potomke kako su znali i umeli. Pa ako su i teroristi u očima sveta, pokazaće svojoj deci da su dobri ljudi koji beskrajno vole svoje potomke. Poslednji dinar ostavljali su na buvljacima, kupujući klincima kolekcije crtanih dugometražnih filmova. Roditelji su bili zadovoljni jer su mogli na miru da se dogovaraju kako da zarade sutra za hleb, dok su deca netremice gutala, relativno naivne, ali ipak opasne sadržaje. U svakom domu, ispod televizora mogla sam videti od trideset do sto kaseta.Video-aparati su radili do usijanja.

PRINUDOM I "PLIŠANOM" PRINUDOM, REALNOM I VIRTUELNOM, STIŽE SE BRZO DO GNEVA

Sasvim je normalno da će zbog jake prinude ljutnja biti iskrivljena,prolaziće kroz razne transformacije poput besa i mržnje da bi na vrhuncu prinude nad nekim, čovek žrtva prinude ili sam izvršilac prinude ušao u stanje smrtnog greha (gneva). U tom stanju čovek je spreman da ubije ili bude ubijen. Dok je prinuda bila realna, i dok je bila posledica batine, grdnje roditelja, sve je bilo nekako blaže a i sam smrtni greh ređi. Gnev, kao posledica realne, najžešće prinude nije bio tako čest i nije se završavao monstruoznim ubistvima. Danas su virtuelna i auditivna prinuda toliko jake da ni gnev savremenog čoveka nije isti kao gnev čoveka tradicionalne svesti. Danas, uz upotrebu svih pet vaspitnih modela, gnev dobija snagu orkana jer niko neće da vam kaže da su svi vaspitni modeli žestoki oblici prinude nad čovekom jer oni nemilosrdno krive, izopačuju uzvornu prirodu čovekovu, jačajući gnev.

Gnev i nasilje kao njegov oblik ispoljavanja, u savremenoj porodici, savremenom društvu su uobičajena pojava. Danas bi i sami anđeli kada biste im u ruke stavili daljinske ili "miševe", dozvolivši im da postanu žrtve najvećeg virtuelnog nasilja, postali đavoli.

Sećam se jedne majke koja je sa radošću rodila četvoro zdrave, lepe dece. Kada je mislila da je izgubila rat koji je vodila sa virtuelnom guvernantom, da bi decu vratila sebi, rekla je "Gospođo, ja nisam rodila decu, ja sam rodila đavole." Uklonili smo sve negativne virtuelne sadržaje iz života dece. Za samo dva meseca deca su se vratila sebi, svojoj izvornoj prirodi, svojim roditeljima.

Ne mogu, a da ne navedem najsvežiji primer nesretne porodice dečaka starog petnaest godina.Odbija da ide u školu i kaže da mu školsko znanje ne treba. Uspešno, savršeno igra virtuelni fudbal i postaće veoma plaćen fudbaler u Milanu, samo ima problem što roditelji neće da mu kupe kartu do Milana. Zaprepašćeno sam ga upitala u kojem realnom klubu trenira. Ni na poljančetu nije pikao loptu. Na moje "ali" reče čovek da to nema veze, jer ako ne uspe kao fudbaler sjajno je na igrici uvežbao posao fudbalskog menadžera.

Da li možete da zamislite kolika je virtuena prinuda izvršena nad dečakom (na testovima je pokazao vrhunsku inteligenciju ), koliko je sati zdravog života izgubio sedeći uz ekran. Prirodna visoka inteligencija više i ne postoji jer se pretvorila u crnu rupu razuma koji je opsednut samo jednom idejom, idejom nepostojećeg fudbalskog menadžera. Virtuelna prinudaje izbrisala prirodni potencijal ovog dečaka.

Da li možete da zamislite kakvo je indirektno nasilje izvršeno nad rodioteljima koji svoju energiju i vreme troše da dete vrate sebi, svom izvornom biću. Pritom osećaju ogroman strah pri pomisli da mu iz sobe iznesu te stravične programe i privremeno isključe kompjuter. Zašto se plaše. Osetili su na svojoj koži gnev dečaka kada su samo verbalno zapretili da će sprovesti pretnju u delo. Osetili su izlive gneva na svojoj koži.

Ne mogu, a da ovde, baš na ovom mestu, u ime svih nesretnih roditelja, očajnih baka i deka, zatečenih nastavnika i još nesretnije dece, ne pomenem svu pedagošku demagogiju,   kako korak sa svetom možemo držati samo ako već u "pelenama"uvedemo predmet "Od igrice do računara". Osvestimo se, za ime Boga. Ja u poznim godinama sedoh i savladah, za par nedelja sve što sam želela da naučim kako bih koristila prednosti ove sjajne naprave. 

Ne primetih da osnovci bilo šta korisno rade na kompjuteru. Koriste ga u funkciju brisanja svojih ljudskih "programa". Poništavaju sebe, igrajući igrice. Igricom ponište sebe, a onda postaju računari koji plutaju životom.

Ne dozvolimo deci da koriste virtuelne programe koji su protiv života. Kada Dobrota i Ljubav zakucaju na vrata porodice, deca neće biti prijemčiva za ove nečovečne sadržaje.

Kontakt:

NVO “Stvaralačko vaspitanje” Beograd
Milica Novković, autor
e-mail: Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli

 

Poslednje ažurirano četvrtak, 19 april 2012 22:14
 
<< Početak < Prethodna 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Sledeća > Kraj >>

Strana 1 od 17

Posetioci

Broja? poseta

Danas24
Ju?e177
Ove nedelje1009
Ovog meseca4494
Ukupno1196773
Tvoja IP adresa je:54.158.253.14
top